По Рону Кларку и Сему Бобрику
(Јеси ли то то Нормане)

       Хомосексуалност је чињеница стара колико и цивилизација, а толико дуго и морално, биолошки, социјално и медицински дубиозна. Но, то није тема, нити намера овог комада да се њоме бави. Она је само повод за читав низ неспретних поступака ликова, у објективно могућој, а у суштини комичној ситуацији. Нема придике нити прикривене поруке типа "Шта је писац хтео да каже", па се са лакоћом могу пратити занимљиви дијалози и комични заплети. Пуританци ће се грозити, озбиљни критичари мргодити, а добронамерни насмејати.
       Комедија има ту енергију да смркнуте и брижне погледе разведри, да развуче усне у осмех, да орасположи и принуди на опуштање. То је њена сврха и крајњи циљ.
       Лако је са знањем, способностима, умећем и квалитетима сваке врсте. Шта ћемо са пороцима, ситним пакостима, преварама, подвалама, лажима и манама сваке врсте? У театар са њима. На сцену, пред публику. Као у огледалу. да се подсмехнемо, наругамо, насмејемо. Ликовима? Глумцима? Или, можда себи самима?